Zbog toga što je Jovanova glavna uloga u životu odigrana na dan Bogojavljenja, crkva je od starine posvetila dan nakon tog praznika spomenu njegovom. Za ovaj dan vezuje je još i događaj sa rukom Pretečinom. Jevanđelist Luka poželeo je da prenese telo Jovanovo iz Sevastije, gde je veliki prorok posečen od Iroda, u Antiohiju, svoje rodno mesto. No, uspeo je samo da dobije i prenese samo jednu ruku…
Među ličnostima jevanđelskim, koje okružavaju Spasitelja, ličnost Jovana Krstitelja zauzima sasvim zasebno mesto, kako po načinu dolaska u svet, tako i po načinu života, ulozi krštenja Isusa, i tako najzad po svome tragičnom kraju.
Od svih ostalih proroka sveti Jovan se razlikuje naročito time što je, po predanju, imao tu sreću da je mogao i rukom pokazati svetu “Onoga koga je prorokovao”. Za ruku Svetog Jovana priča se da ju je svake godine na dan svetiteljev arhijerej iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala raširena, a ponekad zgrčena. U prvom slučaju označavala je rodnu i obilnu godinu, a u drugom nerodnu i gladnu.
Srpska pravoslavna crkva slavi dan Svetog Jovana 7. januara po crkvenom, a 20. januara po gregorijanskom kalendaru. Crkva takođe slavi i obretenje glave svetog Jovana Krstitelja. Ruka Svetog Jovana Krstitelja se čuva u manastiru na Cetinju, a kako je tu došla interesantna je priča…
Ruka bez dva prsta
Ruka je iz Antiohije u 4. veku doneta u Carigrad. Dočekana je svečano uz psalme i pesme. Njeno poslednje skrovište bilo je u Aja Sofiji.
U to vreme od ruke su bila odvojena dva prsta. Jedan je danas u Otomanskom muzeju u Istanbulu. Drugi je u Sijeni i interesantno je što se na kivotu u kome se čuva nalazi natpis na srpskom: “Pretečina desnica Jovanova, pomeni mene Savu arhiepiskopa srpskoga!”
Sveti Sava je dobio drugi prst 1219. i položio ga u manastir Žiču. Kasnije je čuvan u Pećkoj Patrijaršiji do 1458. Jelena, žena despota Lazara ih je odnela u Moreju/Peloponez. Ubrzo su sakrivene u Italiji u Sijeni, u hramu Svete Marije.
Put ruke do Cetinja
Ruka je ostala u Carigradu i posle pada pod Osmanlije 1453. sultan Bajazit II je 1484. poklanja ostrvu Rodos. Sulejman I 1522. osvaja to ostrvo i relikvija je odneta na Maltu gde je počivala 250 godina dok Napoleon nije osvojio to ostrvo 1798.
Car Rusije Pavle I je 1799. dobio svetu ruku i smestio je u Zimski dvorac. Tu se nalazila do 1917. kada je majka poslednjeg ruskog cara Nikolaja II odnela ruku u rodnu Dansku. Tu je, u dogovoru sa mitropolitom kijevskim, rešila da ruku pokloni dinastiji Karađorđević, u znak zahvalnosti za prihvatanje desetina hiljada ruskih izbeglica i tako se ona obrela u Sremskim Karlovcima da bi kasnije bila čuvana u riznici crkve pri dvoru na Dedinju.
Posle bombardovanja Beograda, kralj Petar II Karađorđević je pri povlačenju poneo ruku i sakrio je u Ostrogu i ona je tu provela rat.
U jednoj policijskoj raciji 1952. ruka je oduzeta crkvi i doneta u Podgoricu, a onda u Beograd. Tu je bila u državnom trezoru sve do 1978. Tada je poklonjena manastiru Svetog Petra na Cetinju gde se i danas nalazi.
Desnica Svetog Jovana prvi put je izneta pred narod na Ivanjdan 1993. godine. Interesantno je da je 2006. data Rusiji na 40 dana. Bila je u najvećim ruskim gradovima, a onda je nekoliko dana provela i u Kijevu.
Autor teksta: Dobrica Jovičić, istoričar
