Umro je Pele. Kralj najvećeg kraljevstva na svetu – onog fudbalskog. Jedini kralj koji tron nije nasledio nego dobio umećem sa fudbalskom loptom, neuhvatljivim driblinzima, tačnim dodavanjima i golovima o kojima se pričalo i pričaće se.
U vesti koja je, brzinom komete, obletela planetu, stoji da se Edson Arantes do Nascimento, sa nadimkom Pele, najslavniji Brazilac u istoriji, u legendu preselio posle izgubljene bitke sa teškom, najtežom bolešću, sa kojom se dugo borio, bodren molitvama i željama za oporavak miliona ljudi sa svih meridijana.
Vest o Peleovoj smrti bacila je u zasenak sve druge događaje – od politike do sporta. Milioni ljudi ga žale i oplakuju. Od onih koji su imali čast da igraju s njim do mlađih generacija koje su samo slušale zavodljive bajke o Peleovom igračkom majstorstvu.
Izlazak na veliku scenu
Crnoputi Pele bljesnuo je na Svetskom prvenstvu 1958. godine u Švedskoj, gde je sa reprezentacijom Brazila doputovao kao golobradi sedamnaestogodišnjak, za kog se u zemlji kafe i fudbala tek sporadično pisalo da je „dečko koji obećava”. Niko se, međutim, nije nadao da će on tu, pod nordijskim nebom, to obećanje pretočiti u magiju posle koje je usledilo njegovo krunisanje. Prvo zato što nije bio predviđen za startnu postavu „karioka”, a onda i zbog toga što su na „velesajam fudbala” u Švedskoj, na šesto svetsko prvenstvo, stigli najveći asovi iz 16 zemalja – dvanaest iz Evrope i četiri iz Amerike.
Brazilcima nije krenulo baš sjajno. Zato su stariji igrači tražili od trenera Feole da „prvih 11″ malo podmladi. Ubacivanjem Pelea, i nešto starijeg Garinče, formirana je atomska navala Brazilaca, „ključ” njihovog uspeha na tom mundijalu: Garinča, Didi, Vava, Pele i Zagalo. Vredno je podsetiti na podatak da Brazil sa Peleom i Garinčom nikada nije bio poražen.
Pele je ukazanu šansu odmah iskoristio, za njegovu „desetku” na leđima „lepili” su se pogledi sa prepunih tribina. U četvrtfinalu protiv Velsa postigao je jedini gol, „najdraži u karijeri”, a onda je usledila njegova fudbalska rapsodija.
U polufinalu je „sahranio” Francuze Rajmonda Kope i Žista Fontena, najboljeg stralca SP u Švedskoj sa 13 pogodaka: Brazil je pobedio sa 5:2. Pele je postigao het-trik.
U finalu je ponovljen rezultat iz polufinala, a nova žrtva „karioka” bila je domaćin Švedska, koja se radovala samo na početku utakmice, kada je povela sa 1:0.
Pošto je to bio prvi mundijal prenošen na televiziji (za Švedsku direktno, za inostranstvo odloženo) svet je imao zadovoljstvo da uživa u čarolijama Brazilaca od kojih je najupečatljivija bilo Peleovo prebacivanje lopte preko domaćeg centarhalfa i njeno slanje u mrežu. Bio je to jedan od dva njegova gola na blistavom završnom „balu” šampionata, na kom je proglašen za najboljeg igrača.
Engleski „World sports” je pisao da su gledaoci trljali oči i pitali se da li to protiv nejakih Šveda igraju vanzemaljci.
Mlađani Pele, najmlađi učesnik finala svetskih šampionata, najmlađi strelac u finalu i najmlađi osvajač „zlatne boginje” svoju ogromnu radost začinio je suzama. Plakao je na ramenima saigrača. Plakao kao dete, što je on u Švedskoj u stvari i bio. Imao je 17 godina i 289 dana. Putovanje na SP bilo mu je prvi izlazak iz Brazila.
„Posle finala proveo sam besanu noć, misleći na svoje kod kuće”, pričao je kasnije. Drugi su, širom sveta, pričali i pisali o siromašnom crncu koji se vinuo među zvezde. O kralju kog je izabrao fudbalski narod.
Slava ga je stigla iznenada, ali ga nije opila, niti ga je tron odvojio od navijača. Ni tada, ni mnogo kasnije, čime je održavao svoju harizmu. Stalni osmeh postao je njegov zaštitni znak.
Ne treba zaboraviti da je jednom i rat zaustavio: Nigerija i Bijafra su sklopile primirje da bi narod u Lagosu gledao kako igra kralj fudbala njihove boje kože.
Očeve suze
Pele je rođen 23. oktobra 1940 godine. U sirotinjskoj kući na periferiji grada Treš Karasios (Tri srca) u južnoj brazilskoj državi Minas Žerais, podjednako udaljenom od Rija i Sao Paula. Ime Edson je dobio po američkom naučniku Tomasu Edisonu čime je njegova porodica izrazila zahvalnost za dobijanje struje, godinu dana ranije.
Njegov otac Žoas Ramos do Nascimento Dondinjo igrao je fudbal. Poluprofesionalno i ne mnogo zapaženo. Ali je bio strastven zaljubljenik u najpopularniju igru, što je preneo i na sina. Poraz Brazila od Urugvaja, u finalu SP 1950, na Marakani, dočekao je slomljen i uplakan.
„Tata, ne plači. Ja ću, jednoga dana, osvojiti svetsko prvenstvo za tebe”, tešio ga je devetogodišnji Edson. Dečak je obećanje ispunio na mundijalu u Švedskoj, a onda i još dva puta. Kao nijedan igrač ni pre ni posle njega.
To, međutim, nije bilo sve. Za 21 godinu profesionalne karijere prigrabio je ukupno 29 različitih trofeja. Bio je nacionalni i svetski šampion i u klupskom fudbalu, a stručnjaci su ga proglasili za najboljeg fudbalera 20. veka.
Gotovo čitavu karijeru proveo je u Santosu u koji je stigao sa 15 godina, zahvaljujući prvenstveno bivšem reprezentativcu Valdemiru Britu: iskusni as je, trenirajući ga, prepoznao redak dragulj. Spisak klubova koji su mu, posle Svetskog prvenstva u Švedskoj, nudili „kule i gradove” da pređe kod njih bio je poduži: Inter, Barselona, Real, Mančester junajted… Vlasnik Juventusa i „Fijata” Đani Anjeli obećavao mu je udeo u vlasništvu svoje fabrike, ako dođe u Torino.
U strahu da ga ne „izgube”, Brazilci su 1961. izglasali zakon po kom je Pele proglašen nacionalnim blagom. To je značilo da u inostranstvo može samo uz dozvolu vlade. A svaka vlada, naravno, dobro je znala da bi joj, izda li takav sertifikat, brzo odzvonilo. I da bi se svi njeni članovi suočili sa nepredvidivim sankcijama temperamentnih fudbalofila.
Kralj fudbala
Četiri godine posle Švedske, Brazil je ponovo bio prvak sveta. Zahvaljujući, pre svega, briljantnim partijama vihornog Garinče. Pele nije mnogo igrao zbog povrede i nasrtaja grubijana kakvi će ga pratiti do kraja karijere.
Na mundijalu u Engleskoj prošao je još gore, jer rivali nisu hteli da tolerišu njegovu genijalnost: tukli su ga kao u istražnom zatvoru. Prvo Bugari, pa Portugalci koji su do trijumfa nad Brazilcima stigli „osakativši Pelea”.
Kralj je tada, deprimiran količinom prekomerne upotrebe sile, kojom se ubija lepota fudbala, izjavio da više neće igrati na svetskim prvenstvima. Toj izjavi su, pisano je, doprinele i prve „packe” koje je, nešto ranije, dobio kod kuće. Zamerali su mu što nije digao glas protiv brazilske diktature. „Ne razumem se u politiku, želim samo da igram fudbal, jer tu najviše činim za svoju zemlju”, branio se.
Ipak je otišao na mundijal u Meksiku, svoj poslednji, i Brazilcima doneo prvo mesto. U nizu sjajnih partija, najsjajnija mu je bila ona u finalu protiv Italije, za pobedu od 4:1. Dao je jedan gol glavom, a potez utakmice bilo je njegovo dodavanje „na neviđeno” Karlosu Albertu koji je, sa ivice šesnasterca, „pocepao” mrežu „Azura”.
Italijanski half Burgnič ovako je opisao jedan vazdušni duel sa Peleom: „Na loptu smo skočili zajedno, kad sam se ja prizemljio on je još bio u vazduhu”.
Kraljev oproštaj od mundijala bio je kraljevski – proglašen je za najboljeg igrača turnira.
Hiljaditi gol
Prema zvaničnoj statistici, Pele je na 1.366 utakmica postigao 1.282 gola. Više nego bilo koji drugi fudbaler bilo gde u svetu. Mreže je tresao obema nogama, ali često i glavom, iako je bio visok svega 174 centimetra.
Njegov hiljaditi pogodak opisan je i prikazan na televiziji „milion puta”, i to iz više razloga. Dao ga je iz penala na meču svog Santosa protiv Vasko da Game 19. novembra 1969. Nećkao se da bude izvođač, ali ga je na to nateralo sto hiljada gledalaca na Marakani, koji su klicali njegovo ime. Podršku su mu davali i protivnički igrači.
Kad je pogodio mrežu, utrčao je u gol, zgrabio loptu i – rasplakao se. Ubrzo je bio okružen navijačima, fotoreporterima i novinarima, pa je meč prekinut na pola sata. Pauzu je iskoristio da publici uputi apel da pomažu deci, bolesnima i bespomoćnima, što je činio i kasnije, kao zapaženi humanitarac. Posle utakmice, priznao je, da je kod tog penala „prvi put u karijeri osećao nervozu”.
Za klub Vasko da Gamu vezan je i nastanak njegovog nadimka Pele. To se, navodno, dogodilo zato što je mali Edson pogrešno izgovarao ime golmana tog kluba koji se zvao Bibe, zovući ga Pele. Zanimljivo je i da „pele” na hebrejskom znači „čudo”. A brazilski Pele je stvarno bio čudo. I to u smislu nedostignutosti po fudbalskom umeću, iako je nakon njegovog „penzionisanja” bilo tvrdnji da su ga nadmašili neki mlađi, prvo Krojf, pa Maradona.
U novije vreme s njim su počeli da mere Ronalda i Mesija. Kad je Maradona jednom izjavio da je on najbolji „svih vremena”, Pele je reagovao „žaokom”: „Zanima me samo koliko je Dijego postigao golova desnom nogom i glavom”.
Oproštajni meč sa Jugoslavijom
Zvaničnu oproštajnu utakmicu odigrao je 1971. godine, mada je i igrao i posle. Sam je izabrao da njegova labudova pesma bude prijateljski meč Brazila i Jugoslavije, koju je smatrao „evropskim Brazilom”. Pre svega zbog Šekija i Džaje, čije je kvalitete izuzetno cenio, i sa kojima je bio prijatelj.
Na Marakani u Riju bilo je više od 160 hiljada koji su mu klicali i plakali zbog rastanka. Naš reprezentativac Miroslav Pavlović, kome je povereno „čuvanje” Pelea, posle je često pričao o tom izazovu: „Selektor Boškov nam je ‘iscrtao’ sve njegove majstorije, uključujući i način proturanja lopte kroz noge, ali koristi nije bilo. Prosto zato što je on sve radio takvom brzinom i nepredvidivošću da je, najčešće, bivao nezaustavljiv”.
Ipak, rezultat je bio častan za naše tadašnje „Plave” – 2:2.
Nakon „glavnog” dela karijere, Pele se obreo u njujorškom „Kosmosu”, zajedno sa Bekenbauerom, Italijanom Kinaljom i našim Vladislavom Bogićevićem. „Cilj je bio promocija fudbala u SAD, pa sam rado prihvatio taj izazov”, objasnio je novinarima pre nego što je igrom počeo da „zaluđuje” Amerikance.
Pošto je i tu uspeo da dođe do šampionske titule, odlučio je da definitivno kaže zbogom fudbalskoj lopti koja mu je donosila ogromnu radost, novac i slavu, pretvorivši ga u božanstvo. Na njegovom novom oproštaju, u Nju Džersiju, igrali su Kosmos i Santos.
Posle toga, bio je aktivan na više nefudbalskih terena. Postao je ministar sporta Brazila, globalni ambasador FIFA, dobitnik Međunarodne nagrade za mir za rad sa UNICEF-om, ambasador Ujedinjenih nacija za ekologiju i životnu sredinu…
Peleovo fudbalsko znanje viđeno na stadionima širom sveta doprinelo je i snažnom porastu prodaje brazilskih fudbalera, u Evropi ranije manje traženih od Argentinaca i Urugvajaca. On je, tvrde mnogi, utro put ka velikim evropskim karijerama Didija, Romarija, Ronalda, Rivalda, Ronaldinja, Kake, Nejmara…
Ono što neki zameraju Peleu jesta činjenica da vernost fudbalu nije preneo u bračni život. Ženio se tri puta i imao puno emotivnih veza u kojima su se i deca rađala pa se ne zna tačno koliko ima potomaka.
Pisano je i da mu „nikada iz džepa nije ispao neki novčić” i pričalo se da nije otišao na sahranu dugogodišnjem saigraču iz reprezentacije Garinči, koji je umro u bedi, usamljen i pijan. Ipak, lepota fudbalske igre u njegovom izvođenju učinila je da ostane upamćen po uživanju koje je pružio generacijama ljubitelja fudbala na svim kontinentima.
Za njega nema zaborava. Još za života, na čuvenoj Marakani mu je podignut spomenik.
