I JOŠ JEDNOM O TOME DA KONSTANTINOPOLj, PRE ILI KASNIJE, ALI MORA BITI NAŠ
Prošle godine, juna meseca, u junskom broju mog „Dnevnika“, rekoh da Konstantinopolj „pre ili kasnije mora biti naš“. Beše to uzavrelo i slavno vreme: uzdizala se duhom i srcem sva Rusija, i narod je „dobrovoljno“ išao da posluži Hristu i pravoslavlju protiv nevernika, za našu braću po veri i krvi Slovene. Ako sam i nazvao tada svoj članak „utopijskim razumevanjem istorije“, ipak sam tvrdo verovao u svoje reči i ne smatrah ih utopijom, pa i sada sam spreman potvrditi ih bukvalno. Evo šta napisah tada o Konstantinopolju: „Da, Zlatni Rog i Konstantinopolj – sve će to biti naše… I, prvo, desiće se to samo po sebi, baš zato što je došlo vreme, i ako nije došlo već sad, onda je vreme zaista već blisko, imamo sve priznake toga. To je ishod jestastven, to je takoreći reč same prirode. Ako se nije desilo ranije, onda je to upravo zato, što još nije sazrelo vreme“.
Onda sam razjasnio svoju misao: zbog čega nije sazrelo vreme, pa i nije moglo ranije sazreti. Ako bi Petru Velikom (pisah ja) i došla tada misao… da umesto osnivanja Peterburga osvoji Konstantinopolj to, čini mi se, on bi, posle nekog razmišljanja, ostavio tu misao istog časa, čak i ako bi imao toliko snage da slomi sultana, upravo zato što stvar tada nije bila svojevremena, i mogla je čak doneti pogibelj Rusiji.
Jer, kada u čuhonskom[1] Peterburgu ne izbegosmo uticaje susednih Nemaca, makar i bivšim korisnim, ali paralizujućim ruski razvoj pre nego što se ujasnio njegov pravi put, to kako bi u Konstantinopolju, ogromnom i svojeobraznom, s ostacima moćne i drevne civilizacije, mogli izbeći uticaje Grka, ljudi nesravnjivo tananijih od grubih Nemaca, ljudi što imaju nesravnjivo više zajedničkih dodirnih tačaka s nama od savršeno nesličnih nam Nemaca, ljudi mnogobrojnih i velmožnih, koji bi istog časa okružili tron i pre Rusa postali i učeni i obrazovani, koji bi i samog Petra očarali s njegove slabe strane već samo svojim znanjem i umećem u moreplovstvu, a ne samo njegove najbliže poslednike. Jednom rečju, oni bi ovladali Rusijom politički, oni bi je odvukli odmah na kakav novi azijatski put, na kakvu novu zatvorenost i, dabome, to tadašnja Rusija iznela ne bi. Njena ruska sila i njena nacionalnost bile bi zaustavljene u svom hodu. Moćni Velikorus ostao bi daleko na svome mračnom, snežnom severu, služeći tek kao materijal za obnovljeni Carigrad i, možda, najzad uopšte ne bi držao nužnim ići za njim. Jug pak Rusije sav bi potpao pod zahvat Grka. Čak bi se, možda, desio raspad samog pravoslavlja na dva sveta: na obnovljeni carigradski i stari ruski… Jednom rečju, stvar je u najvišem stepenu bila nesvojeveremena. Sad je sasvim drugačije.
Sada (pisah ja), sada bi Rusija već mogla zavladati Konstantinopoljem i ne prenoseći u njega svoju prestonicu, što onda, pod Petrom, pa čak i dugo posle njega, ne bi moglo da se mimoiđe. Sad bi Carigrad mogao biti naš i ne kao prestonica Rusije, no (dodavao sam) ni kao prestonica sveslovenstva, kako maštaju neki: sveslovenstvo će se bez Rusije tamo istrošiti u borbi sa Grcima čak i ako bi moglo da iz svojih delova sastavi jednu celinu. Da naslede Konstantinopolj sámi Grci sad je već sasvim nemogućno: ne može im se dati tako važna tačka zemnog šara, suviše bi im bila preko gubera.
No, u ime čega, u ime kakvog naravstvenog prava bi Rusija mogla tražiti Konstantinopolj? S osloncem na kakve više ciljeve bi to mogla zahtevati od Evrope?
E, pa upravo (pisah ja) – kao predvodnica pravoslavlja, kao pokroviteljka i zaštitnica njegova – uloga, predodređena joj još od Ivana III, koji je kao njen znak postavio i carigradskog dvoglavog orla iznad drevnog grba Rusije, ali ospoljena, već nesumnjivo, tek posle Petra Velikog, kada je Rusija spoznala u sebi snagu da ispuni svoje naznačenje, a činjenično već i postala stvarna i jedina pokroviteljka i pravoslavlja i naroda što ga ispovedaju. Eto, taj razlog, to pravo na drevni Carigrad bilo bi razumljivo i neuvredljivo čak i za najljubomornije na svoju nezavisnost Slovene, pa čak i sáme Grke. Samim tim ospoljila bi se i sadašnja taština tih političkih odnosa, koji u Rusiji neminovno moraju nastupiti prema svim ostalim pravoslavnim narodnostima – Slovenima ili Grcima, svejedno; ona je pokroviteljica njihova, čak , možda, i predvoditeljica, ali ne i vladičica; njihova mati, a ne gospodarica. Ako bi kadgod čak i bila gospodarica, onda tek po njihovoj sopstvenoj obznani, sa očuvanjem svega onoga čime bi oni sámi opredelili nezavisnost i ličnost svoju.
Sva ta razmišljanja sama po sebi predstavio sam u prošlogodišnjem, junskom članku, nikako ne kao podložna trenutnom ostvarenju, nego samo kao obavezna da se nesumnjivo ostvare kada za to dođe istorijsko vreme i ispune se rokovi, čiju bliskost i udaljenost, ako i nije moguće predskazati, a ono je ipak mogućno predosećati. Od tada prođe devet meseci. Tih devet meseci, ja mislim, nemamo se rašta prisećati: svima nam je poznato to zanosno razdoblje, ispočetka prepuno nadanja, a potom čudno i nemirno nezaključeno ničim, tako da sâm Bog zna (mislim da je samo tako moguće izraziti se) čime će se ono razrešiti: hoćemo li isući mač, ili će se stvar još jednom s nekom nagodbom razvući na duže vreme. No, šta god se dogodilo, nekako mi se baš sad prohtelo da iskažem nekoliko dopunskih, pojašnjavajućih reči uz moja junska maštanja o sudbini Carigrada. Šta god se sada tamo desilo – da li mir, da li novi ustupci od strane Rusije, ali pre ili kasnije Carigrad mora biti naš – eto šta sam hteo upravo sada opet potvrditi, ali već sa neke nove tačke gledišta.
Da, on mora biti naš, ne samo s tačke gledišta znamenitog pristaništa, moreuza, „središta sveta“, „pupka Zemlje“, ne s tačke gledišta davno spoznate neophodnosti da tako ogromni velikan kao Rusija izađe najzad iz svoje zaključane sobe, u kojoj je on već dorastao do tavanice, u prostor, da udahne slobodni vazduh morā i okeanā. Hoću da iznesem samo jedno razmišljanje, takođe od najveće važnosti, po kome Konstantinopolj ne može mimoići Rusiju. To razmišljanje ja zato ističem ispred drugih, što, kako mi se čini, takvu tačku gledišta sada niko ne uzima u obzir ili je, u najmanju ruku, odavno zaboravljeno da se uzima u obzir, a ona je, po svoj prilici, jedna od najvažnijih.
II RUSKI NAROD JE ISUVIŠE DORASTAO DO ZDRAVOG RAZUMEVANjA ISTOČNOG PITANjA SA SVOJE TAČKE GLEDIŠTA
Iako je pregrubo reći, no četvorovekovni jaram Turaka na Istoku s jedne strane bejaše čak i koristan tamošnjem hrišćanstvu i pravoslavlju – odrično svakako, no ipak je doprinosilo njegovom jačanju i, što je glavno, njegovom ujedinjenju, njegovom jedinstvu, baš onako kako je dvovekovna tatarština doprinosila nekada i jačanju Crkve u nas, u Rusiji. Pritisnuto i iznureno hrišćansko stanovništvo Istoka videlo je u Hristu i veri u njega jedinu svoju utehu, a u Crkvi – jedini i poslednji ostatak svoje nacionalne ličnosti i samosvojnosti. To je bila poslednja, jedina nada, poslednja daska preostala od razbijenog broda; jer, Crkva ipak čuvaše taj živalj kao narodnost, a vera u Hrista sprečavala ih je, to jest, bar deo njih, da se slije s pobednikom u jedno, zaboravivši svoj rod i svoju pređašnju istoriju. Sve to su osećali i dobro razumevali sami ugnjeteni narodi, i tesnije se sjedinjavali oko krsta. Sa druge strane, od samog pokoravanja Konstantinopolja sav ogromni hrišćanski Istok nevoljno i odjednom je okrenuo svoj molećivi pogled na daleku Rusiju, tek izašlu onda iz svog tatarskog ropstva, kao sluteći u njoj buduću njenu moć i svoje buduće sveujedinjujuće središte, sebi na spasenje. Rusija je odmah i bez kolebanja primila znamenje Istoka i postavila carigradskog dvoglavog orla više svog starog grba, i time kao da je pred celim pravoslavljem preuzela obavezu: da čuva njega i sve narode što ga ispovedaju od konačne gibelji. U isto vreme i sav ruski narod savršeno je potvrdio novo naznačenje Rusije i svog cara u gredućoj budućnosti čitavog Istočnog sveta. Od tada je glavni, omiljeni naziv svoga cara narod čvrsto i istrajno postavio, i do dan-danas ga vidi u reči „pravoslavni“, „car pravoslavni“. Nazvavši tako svog cara, on kao da je u tom naimenovanju priznao i njegovo naznačenje – naznačenje čuvara, sjedinitelja, a kada zagrmi zapoved Božja – osloboditelja pravoslavlja i čitavog hrišćanstva koje ga ispoveda od muslimanskog varvarstva i zapadnog jeretištva. Pre dva veka, a naročito počev od Petra Velikog, verovanja i nadežde naroda Istoka počeše da se zbivaju na delu: mač Rusije već nekoliko puta sevaše u njegovu zaštitu. Samo po sebi se razume da i narodi Istoka nisu mogli da ne vide u caru Rusije ne samo osloboditelja, nego i svog budućeg cara. No, za ova dva veka pojavila se i u njih evropska prosveta, evropski uticaj. Viši, prosvećeni deo naroda, inteligencija njegova, kako u nas, tako i na Istoku, malo po malo postala je ravnodušnija prema ideji pravoslavlja, počela je čak odricati da je u toj ideji zaključena obnova i vaskrsenje u novi, veličanstveni život, kako za Istok, tako i za Rusiju. U Rusiji, na primer, u ogromnom delu njenog obrazovanog sloja, prestadoše, čak i kao da se odučiše videti u toj ideji glavno naznačenje Rusije, zavet za budućnost i životnu snagu njenu; suprotno tome, stali su sve to nalaziti u novim pojavama. U Crkvi su, po-zapadnjački, mnogi počeli videti tek mrtveni formalizam, osobnost, obrednost, a od kraja prošlog veka čak i predrasudu i licemerje; na duh, na ideju, na živu silu beše zaboravljeno. Pojaviše se ekonomske ideje zapadnog karaktera, pojaviše se nova politička učenja, pojavila se nova naravstvenost što je težila da popravi pređašnju i postane viša od nje. Pojavila se, najzad, nauka, koja nije mogla da ne unese bezverje u pređašnje ideje… U narodima pak Istoka počeše se buditi, pored toga i uglavnom, ideje nacionalne: javila se odjednom bojazan, oslobađajući se turskog iga da se ne potpadne pod igo Rusije. Ali zato u prostom, mnogomilionskom narodu našem i u carevima njegovim ideja oslobađanja Istoka i Crkve Hristove nije nikad umirala. Pokret što je zahvatio narod ruski prošlog leta dokazao je kako narod nije zaboravio ništa od svojih starih nadā i verovanja, pa je čak i udivilo ogroman deo naše inteligencije dotle da ona upravo nije poverovala tom pokretu, postavila se prema njemu skeptički i podsmešljivo, stala sve ubeđivati, a sebe pre svih, da je taj pokret izmišljen i krivotvoren od rđavih ljudi što žude za napredovanjem do boljeg položaja. U samoj stvari, ko bi mogao u naše doba, u našoj inteligenciji, osim nevelikog njenog dela što se izdvojio iz opšteg hora, dopustiti da je narod naš u stanju svesno razumevati svoje političko, društveno i naravstveno naznačenje? Kako bi mogli dopustiti da bi ta gruba, crna masa, nedavno još kmetska, a sada opijena votkom, znala i bila uverena da je njeno naznačenje – služenje Hristu, a cara njenog – čuvanje Hristove vere i oslobađanje pravoslavlja? „Neka je ta masa svagda nazivala sebe ne drugačije nego hristjanstvom (krestjanstvom), ali ona ipak nema pojma o religiji, ni o Hristu čak, ona najobičnije molitve ne zna“. Eto šta obično govore o narodu našem. Ko to govori? Vi mislite, nemački pastor što je pridobio u nas štundu[2], ili namernik-Evropljanin, dopisnik političkog lista, ili kakav od viših Jevreja, od onih što ne veruju u Boga i kojih se sada u nas mnogo rasplodilo, ili, najzad, neki od onih Rusa što se naseliše preko granice, te Rusiju i narod njen zamišljaju samo u liku pijane babe sa bocom u ruci? O ne, tako misli ogroman deo našeg ruskog i najboljeg društva; a i ne podozrevaju oni da, makar narod naš i ne znao molitve, no srž hrišćanstva, no istina i duh njegov učvrstili su se u njemu kao, može biti, ni u jednom narodu na ovom svetu, bez obzira čak i na poroke njegove. Uostalom, ateista ili ravnodušni u stvarima vere ruski evropejac i ne razume veru drugačije nego u vidu formalistike i licemerja. U narodu, pak, oni ne vide ništa nalik licemerju, te zbog toga i zaključuju da on u veri ništa ne razbira, moli se, kad mu treba, dasci, a u biti je ravnodušan, a duh njegov ubit formalistikom. Duha hrišćanskog u njemu oni uopšte nisu primetili, možda još i zato što su sámi taj duh izgubili, pa i ne znaju gde se on nahodi, otkuda izvire. Taj „razvratni“ i mračni narod naš ipak voli smirenog i jurodivog; u svim predanjima i pričama svojim on čuva veru da će onaj slabi i uniženi, nepravedno i nepotrebno Hrista radi trpeći, biti uznesen iznad znatnih i silnih kad se razlegne sud i zapoved Božja. Narod naš takođe voli pripovedati sveslavno i veličanstveno žitije svoga velikog, celomudrenog i smirenog hrišćanskog junaka Ilje Muromca, podvižnika za pravdu, oslobodioca bednih i slabih, smirenog i skromnog, vernog i srcem čistog. I imajući, štujući i voleći takvog junaka – zar narod naš da ne veruje i u toržastvo uniženih sada naroda i braće naše na Istoku? Narod naš čuva pamćenje na svoje velike otšelnike i podvižnike, voli pripovedati priče o velikim hrišćanskim mučenicima svojoj deci. Te priče on zna i napamet, i ja sam ih sâm od naroda prvi put i čuo, ispričane s toplinom i dubokim poštovanjem, tako da su mi ostale na srcu. Osim toga, narod svake godine i sâm izdvaja iz sebe velike pokajnike „Vlase“[3] što idu s umiljenjem, razdavši čitavo imanje svoje, na smireni i veliki podvig pravde, rada i siromaštva… No, uostalom, o narodu ruskom – potom; jednom će on postići to da i njega počnu razumevati i, u najmanju ruku, uzimaju u obzir. Shvatiće da i on nešto znači. Shvatiće, najzad, i tu važnu okolnost da nijednom još u velikim ili makar malčice važnijim trenucima istorije ruske bez njega nije prolazilo, da je Rusija narodna, da Rusija nije Austrija, da se u svakom značajnom trenutku našeg istorijskog života stvar uvek rešavala narodnim duhom i gledištem, carevima naroda u najvišem jedinstvu s njim. Ta izuzetno važna istorijska okolnost obično kod nas prolazi skoro bez pažnje naše inteligencije, i sete je se uvek nekako iznenada, kad grune istorijski čas… No ja se zanesoh, počeo sam o Konstantinopolju…
III NAJPRIKLADNIJE MISLI U DANAŠNjE DOBA
Istočna Crkva, njeni predstojatelji, Vaseljenski patrijarh čitava ta četiri veka podjarmljenosti njihove Crkve, behu živeli s Rusijom i među sobom mirno – po pitanju vere, to jest: velikih razdora, jeresi, raskola nije bilo, nikome nije bilo do toga. Ali eto, u sadašnjem veku, a posebno u poslednjih dvadeset godina, posle velikog Istočnog rata, kao da je kod njih povuklo na truležni zadah raspadajućeg leša: predosećanje smrti i raspadanja „bolesnog čoveka“ i pogibije njegovog carstva postalo je osećanje glavno i nasušno. O, naravno, konačno ih osloboditi može ipak samo Rusija, ona ista Rusija koja i sada, i u datom trenutku sveopštih razgovora o Istoku, ipak jedina govori za njih u Evropi, dok bi svim ostalim narodima i carstvima prosvećenog evropskog sveta, dabome, bilo drago kad svih njih, tih ugnjetenih naroda Istoka, uopšte na svetu ne bi ni bilo. Ali avaj, ako gotovo sva inteligencija istočne raje i zove Rusiju u pomoć, ipak je se boji, može biti, isto toliko, koliko i Turaka: „Makar nas Rusija i oslobodila od Turaka, opet će nas progutati kao i „bolesnik“, i neće dati našim narodnostima da se razviju“ – eto njihove stalne misli, koja truje sve njihove nade! A povrh toga u njih se sada razbuktavaju i međusobna nacionalna suparništva; ona su započela tek što im je sinuo prvi zrak obrazovanosti. Tako je nedavna grčko-bugarska crkvena raspra kod njih, pod vidom crkvene bila, naravno, samo nacionalna, i za budućnost kao neko proročanstvo. Vaseljenski patrijarh, kudeći oglušavanje Bugara i odlučujući njih i egzarha kojeg su samovoljno izabrali od Crkve, predočavao je da se u stvarima vere ne smeju žrtvovati crkveni ustavi i poslušanje crkveno zarad „novog i pagubnog principa nacionalnosti“. Međutim, sâm on, budući Grkom i proiznoseći to odlučenje Bugarima, bez sumnje je služio tom istom principu nacionalnosti, no samo u korist Grka protiv Slovena. Jednom rečju, može se čak i s verovatnošću predskazati da, umre li „bolesnik“, u njih će istog časa započeti međusobne pometnje i raspre, za prvu priliku baš crkvenog karaktera, koji će naneti nesumnjivu štetu čak i samoj Rusiji; naneće je čak i slučaju ako bi se ona potpuno odstranila ili okolnostima bila odstranjena od učešća u rešavanju Istočnog pitanja. Štaviše, ti razdori će se, možda, ispostaviti za Rusiju još i težim ukoliko ona sebe odstrani od delatnog i prvenstvenog učešća u budućnosti Istoka. I tu odjednom viču (ne samo u Evropi, nego i u nas mnogi viši politički umovi) kako, zbude li se da Turci umru kao država, to se Konstantinopolj mora obnoviti ne drugačije, no kao grad „međunarodni“, to jest nagodbeni, zajednički, slobodni, da ne bi oko njega bilo sporova. Pogrešnija misao nije se mogla smisliti.
Na prvom mestu već samo zbog toga što tako velelepnoj tačci zemnog šara jednostavno neće dati da postane međunarodnom, to jest ničijom; neizostavno i odmah će se pojaviti makar Englezi sa svojom flotom, kao prijatelji, i to da bi čuvali i pazili tu istu „međunarodnost“, a u suštini – da bi ovladali Konstantinopoljem u svoju korist. A gde se oni ugnezde, otud ih je teško istisnuti, cepljiv je to narod. I ne samo to: Grci, Sloveni i muslimani Carigrada sámi će ih pozvati, uhvatiće se za njih obema rukama, i neće ih pustiti od sebe, a razlog tome je ta ista Rusija: „Zaštitiće nas, ko vele, oni od Rusije, naše osloboditeljice“. I hajde kad oni ne bi videli i ne bi shvatali šta su za njih ti Englezi, pa uopšte i čitava Evropa. O, i sad oni bolje od svih znaju da Engleze (pa i nikoga u Evropi osim Rusije) za njihovu sreću, odnosno sreću sve hrišćanske raje, ni najmanje brige nije. Sva ta raja odlično zna da, ako bi moguće bilo ponoviti bugarske letošnje užase (a to je, čini se, vrlo moguće) nekako nečujno i kriomice, to bi u Evropi Englezi prvi poželeli barem desetostruko ponavljanje tih ubistava – i to ne zbog krvožednosti, nikako ne: tamo su narodi humani i prosvećeni – već zato što bi takva ubistva, ponovljena deset puta, istrebila konačno raju, tako da na Balkanskom poluostrvu više ne bi ko imao podizati ustanke protiv Turaka – a baš u tome i jeste sva glavna suština: ostali bi samo ljupki Turci, a turske hartije odjednom bi skočile na evropskim berzama, dok bi Rusiji „sa njenim častoljubljem i osvajačkim planovima“ pripalo da se pokupi, te otčergari lepo kući, jer ne bi imala koga da štiti. Raja isuviše dobro zna da jedino takva osećanja i može očekivati sada od Evrope. No, sasvim druga stvar bi se za tren desila na svetu ako bi kako god, sâm od sebe ili od mača Rusije, „bolesnik“ najzad preminuo. Začas bi sva Evropa usplamtela najnežnijom ljubavlju prema obnovljenim narodima, i začas bi se bacila da ih „spasava od Rusije“. Treba misliti kako će ideju o „međunarodnosti“ Evropa prva i uneti u njihovo novo ustrojstvo. Evropa će shvatiti da će se nad lešom „bolesnika“ odmah raspaliti smuta, raspra i suparništvo, a to joj ide na ruku: izgovor za uplitanje i, što je glavno – izgovor da se podbodu protiv Rusije, koja im svakako neće hteti dozvoliti svađu oko nasleđa „bolesnika“. I nema te klevete koju protiv nas Evropa neće upotrebiti. „Zbog Rusa mi vam protiv Turaka i nismo pomagali“ – kazaće im tada Englezi. Avaj, narodi Istoka to i sada shvataju odlično i znaju da „Engleska nikada neće uzeti učešća u njihovom oslobađanju i nikada za to neće dati svoju saglasnost, ukoliko bi se ona smatrala potrebnom, zato što ona te hrišćane mrzi zbog njihove duhovne veze s Rusijom. Engleskoj treba da nas istočni hrišćani omrznu svom snagom te mržnje, koju ona sama gaji prema nama…“ (Moskovske vedomosti, br. 63). Eto šta znaju i za sada drže u sebi ti narodi, i eto šta su oni sad već, dabome, stavili na budući račun Rusije. A mi mislimo da nas oni obožavaju.
U međunarodnom gradu, mimo engleskih pokrovitelja, gazde će ipak biti Grci – iskonske gazde grada. Valja misliti da će Grci na Slovene gledati s još većim prezrenjem negoli Nemci. No, kako će Sloveni za Grke biti i strašni, to će prezrenje smeniti ozlojeđenost. Vojevati međusobno, objavljivati jedni drugima rat oni, naravno, neće moći, zbog toga što im pokrovitelji toliko ipak neće dopustiti, barem ne u ozbiljnom smislu. E, upravo zbog nemogućnosti otvorene i neskrivene tuče kod njih će i započeti svakojake druge raspre, a pre svega će poprimiti karakter crkvenih razdora. S tim će i započeti, zbog toga što im je to područnije od svega; baš na to sam i hteo ukazati.
Govorim tako zato što je program već bio dat: Bugari i Konstantinopolj. S te tačke Grci su jaki, i oni to shvataju. A zapravo ničeg strašnijeg u budućnosti ne može biti za čitav Istok, a ujedno i Rusiju, od još jedne takve crkvene raspre koja je, avaj, tako mogućna, odstrani li se makar na tren Rusija sa svojim pokroviteljstvom i strogim nadzorom nad njima. Neka je ovo sve tek budućnost, pa čak i samo nagađanje, no neoprostivo bi bilo to ispustiti iz vida, makar i kao nagađanje. I doista, zar ćemo i mi želeti produženje vladavine Turaka i zdravlje „bolesniku“? Zar ćemo i mi dotle doći? Zar nije jasno da, umre li taj „bolesnik“ i, što je glavno, odstrani li se Rusija makar upola od konačnog i prvenstvenog uticanja na sudbinu Istoka, učini li ona taj ustupak Evropi – više je nego verovatno da će se na Balkanskom poluostrvu poljuljati crkveno jedinstvo tolikih vekova a, može biti, i još dalje na Istoku. Čak se i ovako može reći: bilo tih razdora ili ne, ali umre li „bolesnik“, onda je veoma verovatno da stvar, možda, u svakom slučaju ne prođe bez velikog crkvenog sabora zarad sređivanja stvari u iznova preporođenoj Crkvi. Zbog čega to ne predvideti zaranije? Za ova četiri veka progonā i ugnjetavanja, predstojatelji istočne Crkve svagda se držahu saveta Rusije; ali, oslobode li se oni sutra od turskog jarma, i okaže li im uz to pokroviteljstvo Evropa – oni će se istog časa postaviti u drugačijim odnosima prema Rusiji. Predstojatelji istočne Crkve, to jest, najpre Grci, samo što bi Rusija stala na stranu Slovena, smesta bi, možda, poželeli da izjave kako im njeni saveti više uopšte nisu potrebni. Baš zato će požuriti da izjave, što su četiri veka u nju gledali molbeno sklopljenih ruku. A Rusiji će biti teže gotovo no svima. Ti isti Bugari će odmah zavikati kako se u Konstantinopolju zacario novi, istočni papa, i – ko zna, možda i budu u pravu. Konstantinopolj zaista može poslužiti, makar privremeno, kao podnožje novog pape. Tada će za Rusiju stati uz Grke značiti – izgubiti Slovene, a stati uz Slovene u toj budućoj i tako verovatnoj raspri među njima znači – navući možda i na sebe preneprijatne i preozbiljne crkvene brige. Jasno je da sve to može biti izbegnuto samo blagovremenom čvrstinom Rusije u Istočnom pitanju, te istrajnim, stalnim sledovanjem onih istih predanja naše drevne, vekovne ruske politike. Nikakvoj Evropi nismo dužni ustupati ništa u toj stvari ni zbog kakvih obzira, zato što stvar ova jeste naš život i naša smrt. Konstantinopolj mora biti naš pre ili kasnije, makar upravo zarad izbegavanja teških i neprijatnih crkvenih razdora, koji se tako lako mogu obnoviti među mladim i neiživljenim narodima Istoka, čemu je primer već bio spor Bugara i Vaseljenskog patrijarha, veoma loše okončan. Kad jednom zavladamo Konstantinopoljem, ništa od toga se ne može desiti. Narodi Zapada, što tako ljubomorno prate svaki korak Rusije, još ne znaju i ne slute u datom trenutku sve te nove, još zanesenjačke, ali vrlo moguće buduće kombinacije. Ako bi ih sada i saznali, onda ih ne bi razumeli i ne bi im pridali osobite važnosti. Ali zato će vrlo razumeti i pridati važnosti potom, kad bude već kasno. Ruski narod, razumevajući Istočno pitanje isključivo u oslobođenju čitavog pravoslavnog hrišćanstva i u jedinstvu Crkve u velikoj budućnosti, ako vidi, naprotiv, nove nesuglasice i novi razdor – biće isuviše potresen i na njemu će se, i na čitavom bitku njegovom, može biti, duboko odazvati svaki novi ishod stvari, naročito ako ona dobije preimućstveno crkveni karakter. Samo zbog toga mi nizašta i nikako ne možemo ostavljati ili oslabljivati stepen našeg vekovnog učestvovanja u tom velikom pitanju. Ne samo jedna velelepna luka, ne samo jedan put u mora i okeane vezuju Rusiju tako tesno sa budućim rešavanjem sudbonosnog pitanja, pa čak ni objedinjavanje i preporod Slovena… Zadatak naš je dublji, neizmerno dublji. Mi, Rusija, zaista smo neophodni i neminovni i za čitavo istočno hrišćanstvo, i za celu sudbinu budućeg pravoslavlja na Zemlji, za jedinstvo njegovo. Tako su to uvek shvatali naš narod i gospodari njegovi… Jednom rečju, to strašno Istočno pitanje – to je maltene čitava naša sudbina u budućnosti. U njemu kao da se sastoje svi naši zadaci i, što je glavno, naš jedini izlaz u punoću istorije. U njemu je i naš konačni sudar s Evropom, i konačno jedinstvo s njom, ali već na novim, moćnim, plodotvornim načelima. O, kad bi Evropa sad razumela svu tu sudbinsku, životnu važnost za nas sáme u rešavanju tog pitanja! Jednom rečju, čime god se završili sadašnji, toliko neophodni, može biti, diplomatski sporazumi i pregovori u Evropi, no, pre ili kasnije, ali Konstantinopolj mora biti naš, pa makar tek u budućem stoleću! To nama, Rusima, treba uvek da bude pred očima, svima i bez odstupanja. Eto šta sam želeo da iznesem, posebno u sadašnjem evropskom trenutku…
