Povodom najnovijih odluka Vlade Republike Srbije, uvođenja sankcija kompaniji NIS od strane SAD, ali i najave dolaska visokih američkih predstavnika, treba napraviti paralelu sa događajima iz devedesetih godina, u trenucima kada je naša zemlja bila izložena političkim pritiscima čiji epilog su bile sankcije, a kasnije i NATO bombardovanje. Istorija, i to nedavna istorija, trebalo je da nas nauči da veliki geopolitički potezi ne nastaju preko noći, već da se pažljivo planiraju i izvode u fazama, baš kao što se kuva žaba.
Kada su devedesetih uveli sankcije SR Jugoslaviji, to je bio samo jedan od koraka ka potpunom ekonomskom i društvenom razaranju zemlje, nakon čega je otvoren prostor za opravdavanje vojne agresije. Medijska propaganda koja je demonizovala Srbiju u očima međunarodne javnosti takođe se odvijala postepeno, uz svesrdnu pomoć i domaćih aktera u vidu NVO. Na taj način stvorena je „neophodnost intervencije “, a sve u cilju nametanja volje, kontrole i radi interesa zapadnih sila.
Vrlo sličnu situaciju kao devedesetih imamo i danas. Uprkos iluziji ravnoteže da je politički odnos Srbije sa Moskvom i Vašingtonom ili Briselom isti, to je neuporedivo. Ova dva centra moći ne mogu biti tretirana kao jednako bliski saveznici, jer se njihovi interesi suštinski razlikuju. Dok Vašington u velikoj meri nameće svoj geopolitički dnevni red, Moskva nudi saradnju koja je često zasnovana na obostranom interesu i istorijskim vezama.
I taj odnos vidi se u svakoj situaciji. Protesti koji već mesecima potresaju Srbiju, za Rusiju su očigledan pokušaj obojene revolucije, dok su za Zapad borba za bolje i pravednije društvo. I upravo kroz ove poslednje blokade vidimo licemerje na delu — dok ruski mediji izveštavaju o pokušaju destabilizacije, zapadni ne menjaju narativ, već navijaju da se režim sruši, izveštavajući o Srbiji kao o društvu bez demokratije, ali kao leglu korupcije. Istovremeno licemerno hvale režim i postavljaju nemoguće uslove, pre svega da se odreknemo jedinih strateških partnera koji u Srbiji ne vide samo interes, već i prijateljstvo zasnovano na zajedničkoj istoriji, kulturnim vezama i uzajamnom poštovanju. Dok sa jedne strane zapadni zvaničnici ističu važnost stabilnosti u regionu, sa druge strane kontinuirano nameću uslove koji narušavaju tu istu stabilnost. Od nas se zahteva ne samo da se distanciramo od tradicionalnih saveznika poput Rusije i Kine, već i da prihvatimo politiku koja je direktno suprotstavljena našim nacionalnim interesima, posebno po pitanju Kosova i Metohije.
Pitanje je da li će sutra biti organizovane demonstracije protiv ovog političkog nametanja? Naša politička istorija beleži snažne narodne proteste kada su se zapadni potezi pokazali kao pretnja nacionalnim interesima. Ipak, uprkos sve izraženijem nezadovoljstvu građana, sve je očiglednije da je neko vrlo dobro strateški razmišljao, pa umesto da na ulici imamo sto hiljada ljudi nacionalno svesnih zbog ovih zapadnih ucena, sankcija i Kosova i Metohije, mi imamo masu nevladinih aktivista, prozapadnih političara i sluđenih studenata koji nisu ni svesni zašto su tačno na ulici.
Upravo je ta zamena temelja narodnog nezadovoljstva jedna od najperfidnijih taktika koje se primenjuju u današnjoj Srbiji. Ovakvo stanje na ulicama nije slučajnost, već rezultat dugogodišnjeg rada stranih fondacija i organizacija koje finansiraju i obučavaju pojedince i grupe sa jasnim zadatkom — da onemoguće svaki pokušaj stvaranja autentičnog nacionalnog pokreta koji bi mogao biti protivteža diktatu globalnih centara moći.
Ironija je u tome što su upravo ovi, naizgled opozicioni pokreti, postali saveznici vladajuće strukture u održavanju status kvo. Njihovo delovanje smanjuje mogućnost organizovanja narodnih protesta koji bi mogli ugroziti politiku kapitulacije pred zapadnim zahtevima.
Zabrinjavajuće je što se u medijima sve manje govori o stanju na Kosovu i Metohiji. Progon srpskog naroda, ne tiho, već vrlo glasno etničko čišćenje praćeno ucenama, otimanjem imovine i svakodnevnim zastrašivanjem od strane šiptarskih terorista prolaze bez adekvatnog odgovora. „Rešavanje“ problema, sada već ne kosovskog pitanja, već zaštite Srba na Kosovu i Metohiji, svelo se na svakodnevno sumiranje događaja od strane Kancelarije za Kosovo i Metohiju, gde nam, kršeći ruke, saopšte ko je juče uhapšen, koja institucija više nije u rukama Srbije i koliko srpskih kuća je zapaljeno.
Sve ovo samo jasno ukazuje na nedostatak jasne strategije, ali i da je podilaženje međunarodnim centrima moći došlo do zida, jer više nemamo šta da ponudimo u zamenu za jedno ogromno ništa. Prozapadnu opoziciju tema Kosova i Metohije zanima taman koliko traju predizborne kampanje, ali i u tim trenucima gledaju vrlo podeljeno na ovaj najvažniji problem.
Ali, osim toga što nemaju prigovora, osim onih populističkih, danas je i opozicija vešto prećutala da je na sednici Vlade usvojena još jedna odluka o projektima veštačke inteligencije iza koje stoji satanistička agenda Klausa Švaba i grupacije iz Davosa. Iako ovaj naizgled bezazleni projekat i tehnologija deluju kao korak ka budućnosti i tehnološkom napretku, suština ovakvih inicijativa leži u potpunoj kontroli nad društvom…
Iako ovaj na prvi pogled bezazleni projekat i tehnologija deluju kao korak ka budućnosti i tehnološkom napretku, suština ovakvih inicijativa leži u potpunoj kontroli nad društvom. Grupacija okupljena oko Svetskog ekonomskog foruma, predvođena Klausom Švabom, već godinama promoviše koncept koji se, iza fasade inovacija i održivog razvoja, svodi na centralizovanu kontrolu resursa, informacija i ljudskog života. Uvođenje veštačke inteligencije u ključne društvene tokove, od zdravstva do obrazovanja, predstavlja jedan od glavnih alata za sprovođenje takozvanog „Velikog reseta“, čiji je cilj globalno resetovanje društva u skladu sa interesima male elitne grupe, tzv. duboke države, koja, uprkos promeni američke administracije, nažalost neće nestati.
