Danas ćemo da napravimo jedno prosto poređenje. Kakvi su đaci bili maršal Josip Broz Tito i armijski general Dragoljub Mihailović?
Krenućemo prvo od ubice, pa onda od mučenički ubijenog iz ove priče.
Josip Broz iz Kumrovca je jedino završio tadašnju četvorogodišnju austrougarsku seosku osnovnu školu. I nju nije završio kako treba, već je ponavljao drugi razred, pa mu je za četvorogodišnju školu bilo potrebno pet godina nastave. Imao je veoma loše ocene. Ovo je ujedno i sve što je od formalnog obrazovanja imao dugogodišnji jugoslovenski diktator.
On je po zanimanju bio bravarski pomoćnik. Nikada nije postao ni bravar, ni mašinbravar, jer je za ta veoma solidno plaćena zanimanja bilo potrebno formalno obrazovanje tj. dobijanje (među zanatlijama vrlo prestižnog) ”majstorskog pisma”, i prijem u zanatsko udruženje. Koliko je zanatstvo bilo uređeno i razvijeno pre Drugog svetskog rata, govori i podatak da je današnji ”Radio Beograd” u Makedonskoj ulici u Beogradu zapravo nelegalno useljena ustanova u zgradu ”Zanatskog doma” beogradskog ”Udruženja zanatlija” kojima su komunisti nelegalno oduzeli zgradu (i oteli sve zanatske fondove od zdravstvenog do penzionog). Josip Broz Tito nije nikada dobio majstorsko pismo, niti je kao nekvalifikovani radnik mogao da bude član bilo kakvog zanatskog udruženja.
Po majci Slovenac i po ocu Hrvat, Josip Broz je odrastao na samoj granici između Slovenije i Hrvatskog Zagorja, dakle, na govornom području na kome se preklapaju slovenačko kajkavsko narečje sa lokalnim dijalektom zagorskih Hrvata koji se u najvećoj meri podudaraju. Bez obzira na ovaj podatak, Josip Broz nije nikada u potpunosti uspeo da savlada svoj maternji jezik u kome je pravio početničke greške. S obzirom da je živeo krajnje nestabilnim načinom života u borbi za goli opstanak, Josip Broz se često selio iz mesta u mesto od Siska, Zagreba, Ljubljane i Trsta, do Češke, Nemačke i Austrije. Uz službu u austrougarskoj vojsci sa činom ”feldvebela” uspeo je da nauči najosnovniji konverzacijski nemački, a služio se sporadično i češkim. Tokom zarobljavanja od strane Ruske carske armije u Galiciji i boravka u zarobljeništvu u Samari, Jekaterinburgu i Omsku, Josip Broz je naučio osnovni koncerzacijski ruski. Tokom boravka u udaljenim krajevima Rusije gde je gotovo svako domaćinstvo imalo klavir, kao ratni zarobljenik naučio je i da odsvira nekoliko klavirskih minijatura.
Josip Broz Tito je pucao na naše pretke tokom Prvog svetskog rata verovatno i ubivši neke od naših vojnika s obzirom da se na Drini i na Mačkovom Kamenu borio u prvim redovima. To će mu biti prva ubistva Srba, a u tome će imati prilike da se istakne i tokom Drugog svetskog rata, a posebno u masovnim egzekucijama i ”Crvenom teroru” nakon rata. Josip Broz je prezirao ljude sa formalnim obrazovanjem i osećao se nelagodno u društvu obrazovanijih i učenijih ljudi od njega.
Tokom boravka u Moskvi kao komunistički ilegalac tokom 1930ih godina, Josip Broz je pohađao špijunske kurseve za obaveštajca Kominterne i sovjetske tajne policije NKVD za koje je inače radio.
Sa druge strane, armijski general i ministar vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije Dragoljub Mihailović sticao je vrhunsko obrazovanje svog vremena u Kraljevini Srbiji i Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Tokom svog celokupnog školovanja isticao se školskim uspesima, a prijemom u Nižu školu Vojne akademije u Beogradu pohađao je jednu od najprestižnijih visokoškolskih ustanova u jugoistočnoj Evropi tog vremena na kojoj su predavali tadašnji najeminentniji stručnjaci.
Po smrti roditelja i selidbi Dragoljuba i sestre Jelice Mihailović iz Ivanjice u Beograd kod svog strica veterinarskog majora srpske vojske Vladimira Mihailovića i njihove babe po ocu Stanice, Draža je pohađao i sa odličnim uspehom završio osnovnu školu koja se nalazila na mestu današnjeg supermarketa na Cvetnom trgu (živeo je u današnjoj ulici Svetozara Markovića, a tadašnjoj Studeničkoj). Sa odličnim uspehom i najvišim ocenama Draža je završio niže i više razrede Treće muške gimnazije (današnje Treće beogradske gimnazije) i Druge muške gimnazije (današnje Filološke gimnazije). Položivši izuzetno zahtevan prijemni ispit, Dragoljub Mihailović upisuje 43. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu i tako se u vojnom pozivu pridružuje svojim stričevima Vladimiru, Dragomiru i Velimiru koji su svi od reda bili oficiri slavne srpske vojske.
Dražina sestra Jelica bila je (posle čuvene Jelisavete Načić) jedna od prvih žena diplomiranih arhitekata, koja je arhitekturu završila na Tehničkom fakultetu Beogradskog univerziteta. Jelicu su ubili komunisti bez suđenja, odmah po ulasku u Beograd oktobra 1944. godine.
Dražino školovanje prekidano je odlascima u Balkanske ratove u kojima se pitomac Mihailović isticao svojom hrabrošću i gde je dobijao svoje prve pohvale, odlikovanja i činove. Između ratova, ranjavanja i odlikovanja, Draža diplomira Nižu školu Vojne akademije kao jedan od desetorice najboljih u svojoj klasi.
U Prvom svetskom ratu potporučnik i poručnik Mihailović učestvuje u svim velikim bitkama i operacijama slavne srpske vojske od Cerske i Kolubarske bitke, preko povlačenja kroz Albaniju, pa sve do teških borbi na Solunskom frontu, u čijem proboju je takođe učestvovao. Na Solunskom frontu je bio i teško ranjen, a isticao se hrabrošću, razboritošću i omiljenošću kod svojih vojnika. Iz pet ratova srpske vojske (dva balkanska rata, jedan svetski i dve albanske pobune) izašao je kao jedan od najodlikovanijih mladih oficira.
Ubrzo po završetku Velikog rata, Draža Mihailović upisuje 23. klasu Više škole Vojne akademije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i završava je sa odličnim uspehom. Diplomci Više škole Vojne akademije spremali su se inače za najviše činove u našoj vojsci. Već 1926. godine major Draža Mihailović piše tezu iz oblasti vojnih nauka i biva primljen u generalštabnu struku sa titulom doktor vojnih nauka. Jednogodišnju specijalizaciju (ekvivalent današnjem postdoktoratu) završio je u Parizu, na čuvenoj ”L’École de guerre”. Kao vojni ataše i vojni diplomata Kraljevine Jugoslavije, radio je u našim poslanstvima u Pragu i Sofiji.
General Mihailović je tečno govorio francuski jezik, a takođe je govorio i češki i bugarski jezik. Uz to je, kao i svaki srpski oficir besprekorno naučio jahanje, okretne plesove i mačevanje. Pevao je u horu Prvog beogradskog pevačkog društva tokom svojih službenih boravaka u prestonici i redovno je sa suprugom Jelicom (imenjakinja Dražine sestre) odlazio na balove u Oficirski dom (današnja zgrada Studentskog kulturnog centra u ulici kralja Milana u Beogradu).
Napredovanje u činovima, Dragoljubu Mihailoviću su kočile određene političke intrige i rivali među kojima se isticao general Milan Nedić koji je kao ministar vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije u tri navrata sprečio imenovanje pukovnika Mihailovića u čin generala. Kao jedan od najsposobnijih jugoslovenskih oficira, pukovnik Mihailović postaje armijski general (najviši čin) u decembru 1941. godine ukazom kralja Petra II Karađorđevića.
Dragoljub Mihailović je, uz vojvode slavne srpske vojske iz Prvog svetskog rata, najodlikovaniji oficir u našoj celokupnoj vojnoj istoriji.
Što se napredovanja u vojnim činovima tiče, Josip Broz Tito je jedinstveni primer u svetu koji je sam sebe unapredio iz čina podnarednika u čin maršala, a da nije imao niti jedinog dana vojne škole. Uz katastrofalno vođenje jedinica komunističke partije u gerili, čiji su gubici i smrtnost prevazilazili sve do tada poznate primere gerilskih formacija, Josip Broz Tito se pokazao kao izrazito loš strateg, planer i komandant. Uostalom, on je bio i ostao jedino revolucionar. Titula ”maršala” je u vojnoj terminologiji inače u rangu titula ”feldmaršala”, ”generala sa pet zvezdica”, ”generalisimusa” ili ”vojvode” (u slučaju srpske vojske) i nikada se u istoriji nije dodeljivala samom sebi.
